Segregacija, kao vid diskriminacije po osnovu rasne, nacionalne, klasne ili verske razlike, predstavlja specifičan društveni problem, čija se delikatnost posebno ispoljava u regionu Južne Srbije, gde je brojnost romskog stanovništva izraženija. Na činjenicu da, u poslednjih dvadesetak godina, 90% upisanih učenika OŠ „Vuk Karadžić“ u Nišu čine pripadnici romske nacionalne manjine, a svega dva do tri deteta u jednoj generaciji pripadaju neromskom stanovništvu, kao na jedan od uočljivijih pojavnih oblika segregacije u južnom regionu Srbije, reagovao je Praxis, podnoseći pritužbu instituciji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti protiv Gradske uprave Grada Niša – Uprave za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport i Osnovne škole „Vuk Karadžić“ iz Niša, odnosno direktora škole kao odgovornog lica.

Po sprovedenom postupku, poverenica za zaštitu ravnopravnosti izdala je mišljenje. Pored detaljno opisanog toka postupka po predmetnoj stvari, navoda o izjašnjenjima lica na koja se pritužba odnosi (načelnice Uprave za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport Gradske uprave grada Niša, direktorke OŠ „Vuk Karadžić“ iz Niša, ali i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja), mišljenjem je utvrđeno činjenično stanje: ne negirajući postojanje segregacije, poverenica ocenjuje da se radi o multidisciplinarnom problemu čije rešavanje zahteva artikulisano dejstvo od strane društveno odgovornih entiteta. Za konkretan slučaj ona daje preporuku o formulisanju i sprovođenju plana mera čijom će se realizacijom prevazići problem segregacije, odnosno prevelikog broja romske dece u OŠ „Vuk Karadžić“ u Nišu, a za čiju realizaciju odgovornost treba da preuzme Uprava za obrazovanje, kulturu, omladinu i sport Gradske uprave Grada Niša.

Međutim, mišljenje i preporuka za rešenje predmetnog slučaja suštinski ne otklanjaju problem segregacije. Činjenica je da se škola o kojoj se u konkretnom slučaju radi nalazi u blizini velikog romskog naselja u Nišu. Sa osloncem na fluktuirajuće odredbe Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (koji omogućava građanima da svoju decu upisuju u škole po vlastitom nahođenju, bez ograničenja u izboru školske ustanove), stvoreni su uslovi da nadležne službe mogu, ne istupajući iz okvira zakonskog uređenja, pasivno reagovati na diskriminaciju čija je pojavna manifestacija na opisani način iz godine u godinu sve izraženija.

Posmatrajući navedeni slučaj kao reprezent stanja na terenu ljudskih prava, izvodi se zaključak da bi jedan od osnovnih zadataka u borbi protiv svih oblika diskriminacije trebalo da bude stvaranje čvrste zakonodavne i pravne osnove, gde neće biti uslova za nejednako postupanje prema bilo kojoj ugroženoj društvenoj grupi s osloncem na „slovo zakona“.

Za više informacija videti saopštenje Povernica za zaštitu ravnopravnosti nije utvrdila diskriminaciju, bez obzira na postojanje segregacije u OŠ "Vuk Karadžić" u Nišu

Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u toku je postupak protiv S.S., koja je optužena da je učinila krivično delo kršenja porodičnih obaveza (čl.196, stav 1 Krivičnog zakonika), jer se nije pridržavala obaveza propisanih članom 69. Porodičnog zakona i nije podizala i čuvala decu tako da se stara o njihovom životu i zdravlju. U optužnom predlogu navodi se da je S.S. „nakon dolaska iz Sarajeva u Beograd 2009. godine neprijavljeno boravila u nehigijenskom naselju na Novom Beogradu (...), a da pri tom nije decu prijavila nadležnim organima, nije im obezbedila lična dokumenta niti ih je upisala u školu i uključila u obrazovni sistem, usled čega su maloletna deca vaspitno i higijenski zapuštena i zanemarena“.

Notorna je činjenica da stanovnici neformalnih naselja nemaju mogućnost da prijave prebivalište, zbog nedostatka zakonskog osnova stanovanja. S.S. je do 1999. godine živela na Kosovu, kada je usled sukoba bila prinuđena da napusti svoj dom i kasnije se preseli u Sarajevo, gde je rodila dvoje dece. Međutim, deca nisu dobila državljanstvo BiH, niti su stekla državljanstvo Republike Srbije. Po dolasku u Beograd, S.S. je uz pomoć Praxisa, za jednog sina u Sarajevu sprovela postupak određivanja ličnog imena, a za oba sina pribavila je izvode iz matične knjige rođenih. Potom je deci pokušala da prijavi prebivalište i pribavi im zdravstvene knjižice, ali u tome nije uspela, jer nemaju regulisano državljanstvo. Nijedan od organa kojima se obraćala nije je poučio o radnjama koje je potrebno preduzeti kako bi deci obezbedila lična dokumenta. Pored toga, nasuprot navodima iz optužnog predloga, S.S. je upisala decu u školu.

Ovo je prvi poznati slučaj da roditelj bude optužen zbog toga što deca ne poseduju lična dokumenta. Apsurdna je situacija da državni organi umesto da preduzimaju mere kojima će olakšati stanovnicima neformalnih romskih naselja i licima u riziku od apatridije punu integraciju u društvo, građanku S.S. krivično gone zbog navodnog zanemarivanja dece.

Uz pomoć Praxisa, Igor Mitscka sa Univerziteta Jejl, SAD, posetio je neformalno romsko naselje "Jabucki rit" u blizini Beograda, gde su lokalne vlasti smestile stotinu prisilno iseljenih Roma. Ovo naselje je udaljeno od grada i uslovi života su jako loši. Romi se još uvek nadaju da će Vlada Republike Srbije na kraju ispoštovati međunarodne propise i obezbediti im adekvatan smeštaj i omogućiti im da se integrišu u društvo. Izveštaj o ovoj poseti objavljen je u ACCENT Magazinu.

Pročitajte izveštaj u ACCENT Magazinu

Skupština Srbije usvojila je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnom postupku, koje će omogućiti da se oko 6.500 pravno nevidljivih lica lakše upiše u matične knjige rođenih.

Pogledati celu vest na TV Prva

Ženama koje su bile izložene nasilju, a kojima je sud dodelio samostalno vršenje roditeljskog prava, prilikom podnošenja zahteva za ostvarivanje prava na materijalnu podršku – novčanu socijalnu pomoć, tuđu negu i pomoć i drugih oblika socijalnih davanja, traži se dostavljanje dokaza da roditelj/nasilnik koji ne vrši roditeljsko pravo ne ispunjava zakonsku obavezu davanja izdržavanja za svoju decu.

Zavisno od prakse nadležnog organa od podnositeljki zahteva traži se da dostave na uvid dokaz o podnetoj krivičnoj prijavi zbog krivičnog dela nedavanje izdržavanja odnosno da dostave pravnosnažnu presudu donetu u ovom krivičnom postupku. Takva obaveza dovodi podnositeljke zahteva u veoma težak položaj. Naime, nakon preživljenog nasilja i prolaska kroz brojne sudske postupke, od podnositeljki se traži pokretanje novog sudskog postupka koji zahteva ponovno suočavanje sa nasilnikom i izlaganje sekundarnoj viktimizaciji.

Iskustvo Praxisa u radu sa ženama koje su bile izložene nasilju pokazuje, a to potvrđuju i rezultati istraživanja na temu ostvarivanja prava na zakonsko izdržavanje pred pravosudnim organima, da ti postupci traju u proseku od 5 do 10 meseci, a nekada i duže.

Zbog svega navedenog, Praxis se obratio Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike za davanje mišljenja u vezi sa ostvarivanjem prava na materijalnu podršku samohranih majki koje su bile izložene nasilju.

Ženama koje su bile izložene nasilju, a kojima je sud dodelio samostalno vršenje roditeljskog prava, prilikom podnošenja zahteva za ostvarivanje prava na materijalnu podršku – novčanu socijalnu pomoć, tuđu negu i pomoć i drugih oblika socijalnih davanja, traži se dostavljanje dokaza da roditelj/nasilnik koji ne vrši roditeljsko pravo ne ispunjava zakonsku obavezu davanja izdržavanja za svoju decu.

Zavisno od prakse nadležnog organa od podnositeljki zahteva traži se da dostave na uvid dokaz o podnetoj krivičnoj prijavi zbog krivičnog dela nedavanje izdržavanja odnosno da dostave pravnosnažnu presudu donetu u ovom krivičnom postupku. Takva obaveza dovodi podnositeljke zahteva u veoma težak položaj. Naime, nakon preživljenog nasilja i prolaska kroz brojne sudske postupke, od podnositeljki se traži pokretanje novog sudskog postupka koji zahteva ponovno suočavanje sa nasilnikom i izlaganje sekundarnoj viktimizaciji.

Iskustvo Praxisa u radu sa ženama koje su bile izložene nasilju pokazuje, a to potvrđuju i rezultati istraživanja na temu ostvarivanja prava na zakonsko izdržavanje pred pravosudnim organima, da ti postupci traju u proseku od 5 do 10 meseci, a nekada i duže.

Zbog svega navedenog, Praxis se obratio Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike za davanje mišljenja u vezi sa ostvarivanjem prava na materijalnu podršku samohranih majki koje su bile izložene nasilju.

U okviru projekta usmerenog na smanjenje i sprečavanje apatridije u Srbiji, finansiranog od strane Visokog komeserijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), Praxis je u decembru 2011. godine objavio izveštaj „Lica u riziku od apatridije – studije slučajeva“.

Cilj ove studije slučajeva jeste da pruži detaljniji uvid u primenu propisa i u ostvarrivanje prava na državljanstvo u praksi. Slučajevi su birani tako da bi se iz njih videlo zašto se,  i pored načelne usklađenosti Zakona o državljanstvu sa Konvencijom o smanjenju broja lica bez državljanstva, i dalje  krši pravo na državljanstvo mnogih i zašto je pojedinim licima toliko teško da dokažu i utvrde svoje državljanstvo.

Kroz odabrane slučajeve učinjen je osvrt na situacije koje najčešće dovode do apatridije a ispitana je i delotvornost pojedinih odredbi čija osnovna svrha jeste sprečavanje pojave lica bez državljanstva. Prikazani primeri svrstani su u četiri kategorije, prema poreklu problema sa kojima se suočavajui i/ili u zavisnosti od postupaka koje je potrebno da vode kako bi stekli državljanstvo.

U cilju prevazilaženja problema koji za interno raseljena lica nastaje naplatom takse na žalbu protiv odluke Kosovske agencije za imovinu i takse na presudu Veća Vrhovnog suda Kosova nadležnog za odlučivanje po žalbi na odluke Kosovske agencije za imovinu, Praxis, Balkanski centar za migracije i Projekat podrške izbeglicama i interno raseljenim licima u Srbiji su se obratili Nadzornom odboru Kosovske agencije za imovinu i Veću Vrhovnog suda Kosova.

U vezi s tim, zatraženo je od Vrhovnog suda Kosova, kao ovlašćenog predlagača, da zatraži mišljenje Ustavnog suda Kosova da li je naplata taksi u ovim predmetima u skladu sa Ustavom Kosova, a posebno sa članom 31. pravo na pravično suđenje i članom 32. pravo na delotvoran pravni lek Ustava Kosova. Time bi se otklonile dileme koje postoje, kao i svaka sumnja u ustavnost prakse naplate taksi na žalbe i presude pred Većem Vrhovnog suda Kosova nadležnog za odlučivanje po žalbi na odluke Kosovske agencije za imovinu.

Propis koji reguliše obavezu plaćanja sudskih taksi nije u vreme donošenja mogao imati u vidu specifični postupak podnošenja žalbi na odluke Kosovske agencije za imovinu i donošenja odluka po žalbama, koji je kasnije ustanovljen. U postupku za povrat stambene imovine za koji je nekada bila nadležna Komisija za imovinsko-stambene zahteve nije se naplaćivala taksa na žalbe i drugostepene odluke.

Treba imati u vidu i da je reč o postupku za koji nije predviđeno da trajno postoji u pravnom sistemu zaštite imovinskih prava na Kosovu. Podsetićemo da je rok za podnošenje zahteva kojim se pokreće postupak za povrat stambene imovine istekao 2007. godine, čime je ograničen i broj učesnika u ovom postupku, a oni su u ogromnoj većini interno raseljena lica u Srbiji. To je još jedna činjenica koja govori o specifičnosti ovog postupka.

U cilju prevazilaženja problema koji za interno raseljena lica nastaje naplatom takse na žalbu protiv odluke Kosovske agencije za imovinu i takse na presudu Veća Vrhovnog suda Kosova nadležnog za odlučivanje po žalbi na odluke Kosovske agencije za imovinu, Praxis, Balkanski centar za migracije i Projekat podrške izbeglicama i interno raseljenim licima u Srbiji su se obratili Nadzornom odboru Kosovske agencije za imovinu i Veću Vrhovnog suda Kosova.

U vezi s tim, zatraženo je od Vrhovnog suda Kosova, kao ovlašćenog predlagača, da zatraži mišljenje Ustavnog suda Kosova da li je naplata taksi u ovim predmetima u skladu sa Ustavom Kosova, a posebno sa članom 31. pravo na pravično suđenje i članom 32. pravo na delotvoran pravni lek Ustava Kosova. Time bi se otklonile dileme koje postoje, kao i svaka sumnja u ustavnost prakse naplate taksi na žalbe i presude pred Većem Vrhovnog suda Kosova nadležnog za odlučivanje po žalbi na odluke Kosovske agencije za imovinu.

Propis koji reguliše obavezu plaćanja sudskih taksi nije u vreme donošenja mogao imati u vidu specifični postupak podnošenja žalbi na odluke Kosovske agencije za imovinu i donošenja odluka po žalbama, koji je kasnije ustanovljen. U postupku za povrat stambene imovine za koji je nekada bila nadležna Komisija za imovinsko-stambene zahteve nije se naplaćivala taksa na žalbe i drugostepene odluke.

Treba imati u vidu i da je reč o postupku za koji nije predviđeno da trajno postoji u pravnom sistemu zaštite imovinskih prava na Kosovu. Podsetićemo da je rok za podnošenje zahteva kojim se pokreće postupak za povrat stambene imovine istekao 2007. godine, čime je ograničen i broj učesnika u ovom postupku, a oni su u ogromnoj većini interno raseljena lica u Srbiji. To je još jedna činjenica koja govori o specifičnosti ovog postupka.

Praxis je organizovao dve radionice za žene sa statusom interno raseljenog lica i žene izbeglice. Prva radionica je održana u kolektivnom centru ORA Sartid u Radincu (15. novembar 2010), opština Smederevo. Druga radionica je organizovana u Nišu (22. decembra 2010) u saradnji sa udruženjem interno raseljenih lica Srećna porodica. Na radionicima su žene upoznate sa fenomenom nasilja u porodici i državnim institucijama nadležnim za pružanje zaštite od nasilja. Ukupno 38 žena je učestvovalo na radionicama.
Pored toga, Praxis je u Kraljevu (1. novembar 2010) organizovao radionicu za žene izbeglice u saradnji sa Regionalnim centrom građanske akcije Lingva. Ukupno 19 žena izbeglica koje žive u kolektivnim centrima i u privatnom smeštaju u okolini Kraljeva učestvovalo je u radu radionice.