Dokument možete preuzeti OVDE

Binak ^[1] ima 22 godine, i tek ove godine uspeo je da izvadi svoju prvu ličnu kartu. Rođen je u Mladenovcu, i to kod kuće, a u to vreme njegova majka bila je pravno nevidljivo lice – nije bila upisana u matičnu knjigu rođenih (MKR). Zbog toga nije mogla ni svog sina da upiše u MKR, pošto je za upis bilo neophodno to da majka poseduje svoje dokumente. Tako je Binak odrastao bez ikakvih dokumenata.

Tokom 2021. i 2022. godine Binak se više puta obraćao službi za besplatnu pravnu pomoć, kako bi mu bila pružena pomoć u vezi sa pokretanjem sudskog postupka za utvrđivanje vremena i mesta rođenja. Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći iz 2018. godine uskratio je mogućnost nevladinim organizacijama da pružaju besplatnu pravnu pomoć u postupcima pred sudom bilo u kom obliku, tako da je pravno nevidljivim licima za koje je potrebno sprovesti postupak pred sudom ostala samo mogućnost da se za besplatnu pravnu pomoć obrate opštinskim službama. Pre toga, ovi građani gotovo isključivo su se oslanjali na pomoć koju su pružale nevladine organizacije. U Zakonu o besplatnoj pravnoj pomoći izričito se navodi da pravo na besplatnu pravnu pomoć imaju osobe za koje treba da se sprovede postupak za utvrđivanje vremena i mesta rođenja, i to bez obzira na ispunjenost drugih uslova i nevezano za materijalni status stranke.

Uprkos tome, Binaku nikad nije pružena besplatna pravna pomoć, a njegova obraćanja opštinskoj službi završavala su se usmenim odbijanjem. Nakon više od godinu dana bezuspešnih pokušaja da dobije besplatnu pravnu pomoć, uvidevši da na ovaj način neće moći da ostvari pravo na upis u MKR, a uprkos teškoj materijalnoj situaciji u kojoj se nalazi, Binak je angažovao advokata.

Tek tada je pred sudom pokrenut postupak za utvrđivanje vremena i mesta njegovog rođenja. Postupak je uspešno sproveden i sud je doneo rešenje kojim se utvrđuje vreme i mesto Binakovog rođenja. Na osnovu tog rešenja, Binak je upisan u matičnu knjigu rođenih.

Međutim, matičari su propustili da istovremeno sa upisom činjenice rođenja Binaku upišu i podatak o državljanstvu, iako činjenica državljanstva nije bila sporna, jer je Binakova majka u trenutku njegovog rođenja bila državljanska Srbije, te je i on stekao državljanstvo Srbije na osnovu porekla. Umesto da upišu podatak o državljanstvu, matičari su Binaka uputili da pred Ministarstvom unutrašnjih poslova pokrene postupak za utvrđivanje državljanstva.

Binak je tako i učinio, i podneo je zahtev za utvrđivanje državljanstva. Međutim, Ministarstvo unutrašnjih poslova je, nakon uvida u činjenično stanje, donelo odluku o obustavi postupka, dajući uputstvo matičnoj službi da u matičnoj evidenciji rođenih izvrši upis i činjenice državljanstva, s obzirom na to da je osnov upisa bio nesporan.

Matična služba je nakon toga ipak Binaku upisala i činjenicu državljanstva, tako da je on napokon stekao mogućnost da izvadi ličnu kartu.

Pravno nevidljiva lica koja se nalaze u situaciji sličnoj Binakovoj, a koja moraju da sprovedu postupak za utvrđivanje vremena i mesta rođenja pred sudom, često se susreću sa različitim problemima. Među tim preprekama koje otežavaju sprovođenje postupka i upis u MKR, jedna od onih koje se najčešće javljaju jeste otežan pristup besplatnoj pravnoj pomoć. Naime, osobe koje nisu upisane u MKR skoro uvek su pripadnici ugroženih grupa, pravno su neuke, a po pravilu nemaju bilo kakvo iskustvo u obraćanju državnim organima, zbog čega ne umeju same da pokrenu postupak pred sudom, dok je mogućnost angažovanja advokata za najčešće nedostižna. Pošto nevladine organizacije ne mogu da pružaju besplatnu pravnu pomoć u postupcima pred sudom, a centri za socijalni rad – iako jesu ovlašćeni da pokrenu postupak utvrđivanja vremena i mesta rođenja – u praksi to čine izuzetno retko, ovim građanima preostaje jedino to da se obrate opštinskim službama za besplatnu pravnu pomoć. Međutim, Praxisovi korisnici gotovo ni u jednom slučaju nisu uspeli da bez poteškoća dobiju besplatnu pravnu pomoć. Njihovi zahtevi se po pravilu usmeno odbijaju, uz različite izgovore, poput toga da služba ne pruža pomoć u ovim postupcima, da je potrebno obratiti se drugoj službi ili čak nevladinoj organizaciji ili se od stranaka se traži da dostave dokaze koji oni nemaju, a uglavnom i ne mogu da ih imaju. U nekim slučajevima, stranke čak nisu dospele dalje od ulaza u opštinu – nisu ih pustili da uđu jer nisu umele da objasne razlog dolaska. Takvo postupanje nije u skladu sa zakonom.

Ostvarivanje prava na upis u MKR i sticanje državljanstva ponekad nezakonitim postupanjem otežavaju i matične službe, pa se tako dešavalo da ovi organi ne sprovedu rešenja suda o utvrđivanju vremena i mesta rođenja, ili da, kao u Binakovom slučaju, ne upišu činjenicu državljanstva, iako su ispunjeni uslovi za to i bez obziran na to što su takvim situacijama dužne da izvrše upis.

[1] Pravo ime je radi zaštite privatnosti izmenjeno.

„Svako dete ima pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo i pravo da očuva svoj identitet.“ Ovo je propisano Ustavom Republike Srbije. „Svako ima pravo na lično ime. Pravo na lično ime stiče se rođenjem.“ Ovo je propisano Porodičnim zakonom. Međunarodne konvencije svakom detetu garantuju pravo na upis u MKR odmah nakon rođenja.

U praksi nažalost nije tako. Još uvek su brojni slučajevi gde deca rođena, ne čak ni kod kuće, nego u bolnici, u glavnom gradu Srbije, a ne mogu da se upišu u matičnu knjigu rođenih sa dovoljno podataka koji im omogućuju da ostvare pravo na zdravstveno osiguranje, kasnije pravo na školovanje i sticanje diploma, pravo na prebivalište, pravo na ličnu kartu i putnu ispravu, pravo na rad i sva prava za koja je neophodno da imate važeće identifikacione dokumente.  

Jeton Gaši ^[1] je rođen u novembru 2022. godine u Beogradu u jednom od gradskih porodilišta. Njegovi otac i majka, koji žive u vanbračnoj zajednici, upisani su u matičnu knjigu rođenih i imaju državljanstvo Republike Srbije. Otac ima važeću ličnu kartu, dok majka nema ličnu kartu ni prijavljeno prebivalište. Jetonova majka je početkom 2023. godine napunila 16 godina. Nikad nije imala prijavljeno prebivalište jer njeni roditelji ne žive zajedno i nikad nisu u policiji dali izjave o saglasnosti o tome na kojoj adresi bi se prijavila.

U skladu sa zakonom, zdravstvena ustanova u kojoj je Jeton rođen, poslala je prijavu njegovog rođenja nadležnoj matičnoj službi. Ukoliko biste poslali upit nadležnom ministarstvu u vezi sa Jetonovim upisom u matičnu knjigu rođenih, dobili biste odgovor da je on upisan. I taj odgovor bi bio, u formalnom smislu, delimično istinit. On je upisan sa nepotpunim podacima. Upisano je vreme i mesto njegovog rođenja. Upisano je da je muškog pola, a upisani su i ime i prezime majke, ali ne i njeni ostali lični podaci. U matičnu knjigu rođenih nije upisano Jetonovo ime i prezime, ime i prezime oca i njegovi podaci, nije upisano njegovo državljanstvo, niti mu je određen JMBG. Sa takvim upisom ne može ostvariti ni jedno od prava koje mu pripada. U suštini, on od takvog upisa nema baš nikakve koristi.

Dobro je to što zdravstvena ustanova u kojoj je rođen nije tražila od njegove majke da plati troškove porođaja zbog toga što nije imala zdravstvenu knjižicu, što neke zdravstvene ustanove pokušavaju učiniti, iako na to nemaju pravo. Dobro je to što je primio jednu vakcinu nakon rođenja, ali je loše to što od tada do danas nije primio više nijednu, iako ih je po redovnom toku stvari trebalo primiti nekoliko. Dobro je to što lekari hoće da ga pregledaju iako nema zdravstvenu knjižicu, ali nije dobro to što svaku terapiju nakon tih pregleda moraju da plate njegovi roditelji.

Jetonovi roditelji nisu se obratili sa zahtevom nadležnoj matičnoj službi za upis u matičnu knjigu rođenih podatka o imenu i prezimenu, roditeljima, državljantsvu, matičnom broju, jer su već iz ranijih slučajeva rođenja u porodici znali da je to uzaludan trud i da u tome ne bi uspeli jer majka nema ličnu kartu. Kada su se obratili jednom od opštinskih odeljenja Gradskog centra za socijalni rad – a taj organ dužan je da donese rešenje o određivanju ličnog imena detetu kada prođe više od 30 dana od rođenja - rečeno im je da moraju sutradan doći sa Jetonom u 8 sati ujutru. Pošto je narednog dana bio njihov verski praznik, roditelji su zamolili da dođu nekog drugog dana, ali rečeno im je da će ako se ne pojave u zakazano vreme „dete ići u dom, a oni (roditelji) na drugu stranu“. Nisu se pojavili 

Uz pomoć Praxisa pokrenuće se postupak određivanja ličnog imena deteta podnošenjem pisanog zahteva.  

Kada je Jetonova majka pokušala da prijavi prebivalište na adresi na kojoj prijavljeno prebivalište ima njen otac, rečeno joj je da je, pošto nije punoletna, za prijavu prebivališta neophodna saglasnost njene majke. Predmetni zakon tako određuje. Njena majka je trenutno na Kosovu, bez identifikacionih dokumenta sa kojima može doći do Beograda, ili bilo kojeg grada u kojem može dati punovažnu saglasnost. To znači da Jetonova majka u doglednom vremenu, a možda ni do punoletsva – kada joj više neće biti potrebna saglasnost roditelja - neće moći da prijavi prebivalište i dobijei ličnu kartu.  

Iako Ustav, zakon i prihvaćene međunarodne konvencije garantuju Jetonu pravo na lično ime i upis u matičnu knjigu rođenih odmah nakon rođenja, njemu je to pravo uskraćeno jer nadležni organi to pravo negiraju, ne na osnovu Ustava i zakona, nego na osnovu podzakonskih akata, koji propisuju uslove koje njegova majka, bez svoje krivice, ne može ispuniti. Podzakonski akti, najjedostavnije rečeno, donose se u cilju provedbe zakona, regulišu pitanja koja sam zakon kao drugi najopštiji akt nakon Ustava, nije mogao regulisati i ne mogu ustanovljavati prava i obaveze koje predmetnim zakonom nisu već ustanovljene. Pogotovo ne mogu ograničavati prava koja je zakon, a pre njega i Ustav garantovao.  

Problem nastaje kada se službenici u organima državne uprave i lokalne samouprave, umesto zakona pozivaju na podzakonske akte ^[2] koji određuju da se podaci o Jetonovim roditeljima u MKR mogu upisati samo na osnovu podataka iz njihovih ličnih karata i izvoda iz MKR, a kada nemaju ove dokumente ne mogu ni da detetu odrede lično ime. Kada iz različitih razloga roditelji ne mogu da ispune uslove ili sprovedu propisanu proceduru za izdavanje ovih dokumenata, matičare to ne interesuje.  

Posebno je važno naglasiti da zakoni Republike Srbije predviđaju obaveze u postupanju državnih organa kada roditelji deteta ne preduzimaju radnje koje zakon predviđa i kada sami, umesto roditelja, imaju ovlašćenja i obaveze da preduzimaju radnje u interesu deteta Takva je situacija i u slučaju kada roditelji nisu mogli detetu da odrede ime, i tada bi centri za socijalni rad morali da donesu rešenja o određivanju imena deci. Oni, nažalost, u najvećem broju slučajeva neće sami pokrenuti ove postupke, a, kao što smo videli u Jetonovom slučaju, i pokušaji roditelja da pokrenu postupak mogu biti osujećeni.  

Poznato je da se od lica koja su u riziku od apatridije rađaju deca koja nasleđuju taj rizik i teško ga se rešavaju. Ovde se radi o slučaju gde su roditelji upisani u matičnu knjigu rođenih i imaju državljanstvo, a njhovo dete se i pored toga nalazi u riziku od apatridije. Takva situacija sigurno nije bila namera onih koji su donosili Ustav i Porodični zakon.

[1] Ime je, radi zaštite privatnosti, izmenjeno.

[2] Uputstvo o vođenju matičnih knjiga i obrascima matičnih knjiga i Pravilnik o postupku izdavanja prijave rođenja deteta i obrascu prijave rođenja deteta u zdravstvenoj ustanovi

Praxis je pripremio izveštaj „Prijava prebivališta za marginalizovane građane – pravo i praksa” u okviru projekta „RomiPripadaju“ (RomaBelong) kojim koordinira Evropska mreža za pitanja apatridije. Projekat se bavi pitanjem apatridije i pristupa dokumentima za Rome na Zapadnom Balkanu. Projekat je delom podržan kroz grant Instituta za otvoreno društvo u saradnji sa Programom za Evropu i Evroaziju Fondacije za otvoreno društvo.

Praxis više od 15 godina pruža besplatnu pravnu pomoć licima u riziku od apatridije, odnosno osobama koje nisu upisane u matične knjige i nemaju potvrđeno državljanstvo, kao i građanima koji imaju teškoće u vezi sa prijavom prebivališta. Iako se broj osoba koje nisu upisane u matičnu knjigu rođenih i koje nemaju državljanstvo s godinama postepeno smanjivao, problemi koji prate prijavu prebivalište nisu jenjavali, a neki od njih u poslednje vreme su se čak i intenzivirali.

Ovaj izveštaj zasnovan je na bogatom iskustvu koje je Praxis stekao pružajući besplatnu pravnu pomoć u postupcima za prijavu prebivališta. U izveštaju se na osnovna pravila postupka za prijavu prebivališta, na to kakav je značaj prijave prebivališta, predstavljaju se najčešći problemima sa kojima se u praksi suočavaju pripadnici ranjivih grupa (pre svega, Romi), a izložene su i neke od preporuka međunarodnih tela i domaćih nezavisnih organa za rešavanje problema koji prate prijavu prebivališta.

Izveštaj možete preuzeti OVDE.

Postupajući po ustavnoj žalbi Praxisovog korisnika H.G, izjavljenoj protiv presude Upravnog suda kojom je potvrđeno rešenje MUP-a kojim se odbija njegov zahtev za prijavu prebivališta na adresi centra za socijalni rad, Ustavni sud Srbije doneo je odluku kojom se usvaja ustavna žalba i poništava presuda Upravnog suda. Obrazlažući ovu odluku, Ustavni sud je istakao da nijednom odredbom relevantnih propisa nije predviđeno to da se za prijavu prebivališta na adresi centra za socijalni rad zahteva saglasnost centra. 

Ova odluka Ustavnog suda izuzetno je značajna za veliki broj građana, i to prevashodno za stanovnike romskih neformalnih naselja koji ne mogu da prijave prebivalište u svojim nelegalizovanim kućama, a čiji se zahtevi za prijavu prebivališta na adresi centra za socijalni rad često odbijaju zbog toga što centri uskraćuju saglasnost sa prijavom. 

Sledeći načelo da svaki građanin koji se stalno nastanio u Srbiji ima pravo na prijavu prebivališta, Zakon o prebivalištu i boravištu građana je za osobe koje ne mogu da se prijave na adresama gde žive, jer nemaju dokaz o vlasništvu ili zakupu stana, niti drugi pravni osnov stanovanja, predvideo mogućnost da se prijave na adresama supružnika, roditelja ili centara za socijalni rad. Međutim, u praksi se često javljaju problemi prilikom primene ovih odredaba, a nezakonito postupanje organa koji sprovode postupke mnoge građane ostavlja bez prijavljenog prebivališta. Jedan od najčešćih razloga za uskraćivanje prijave prebivališta je upravo nedavanje saglasnosti centra za socijalni rad, iako propisi ne predviđaju davanje saglasnosti kao uslov za prijavu prebivališta, već – upravo suprotno – propisuju obavezu CSR-a da overi obrazac prijave prebivališta za svakog građanina koji ne ispunjava uslove za prijavu prebivališta po drugom osnovu. 

Pored toga što je utvrdio da nedavanje saglasnosti CSR-a ne sme biti razlog za odbijanje zahteva, Ustavni sud Srbije istakao je i to da „postoji obaveza javne vlasti da svim građanima osigura mogućnost prijave prebivališta prema realnom stanju“, te je utvrdio da je zbog očigledno proizvoljne primene prava podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje. Ustavni sud konstatovao je i to da usled nemogućnosti prijave prebivališta, HG ne može da uživa ni ostala Ustavom zajemčena prava na koja ukazuje u ustavnoj žalbi (pravo na slobodu kretanja, pravo na rad, prava na socijalnu i zdravstvenu zaštitu, pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života). 

Prethodno je policijska stanica u opštini gde je H.G. pokušao da prijavi prebivalište donela rešenje kojim se odbija njegov zahtev za prijavu prebivališta na adresi centra za socijalni rad (CSR). Zahtev je odbijen zbog toga što je CSR obavestio policiju da nije saglasan sa time da se podnosilac prijavi na adresi tog organa. Na ovo rešenje izjavljena je žalba, ali je drugostepeni organ nije uvažio i potvrdio je prvostepenu odluku. Potom je protiv drugostepenog rešenja pokrenut i upravni spor pred Upravnim sudom, ali je sud odbio tužbu, nalazeći da su prvostepena i drugostepena odluka pravovaljane. 

Odluka Ustavnog suda trebalo bi da okonča nezakonito postupanje centara za socijalni rad i policijskih stanica, zbog kojeg mnogi građani ostaju bez prijavljenog prebivališta, a samim tim i bez mogućnosti da izvade ličnu kartu i pristupe mnogim pravima. Pri tome se u ovoj situaciji uvek nalaze pripadnici najugroženijih i najmarginializovanijih slojeva društva. Uočavajući ozbiljnost ovog problema, Ustavni sud je odlučio da svoju odluku objavi u Službenom glasniku „s obzirom na širi značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i osnovnih sloboda.“ 

Međutim, odluka Ustavnog suda još uvek nije postigla efekat koji bi trebalo da ima, pošto neki centri za socijalni rad i dalje odbijaju da daju „saglasnost“ sa prijavom prebivališta, zbog čega policija potom odbija zahteve. Posebno je zabrinjavajuće to što se u istoj opštini ponovo dogodila istovetna situacija: centar za socijalni rad za još jednog Praxisovog korisnika nije dao saglasnost za prijavu, pa je policijska stanica odbila i njegov zahtev. Ostaje da se vidi da li će i drugostepeni organ postupiti kao i u slučaju HG ili će u ovom postupku ipak poništiti prvostepeno rešenje.  

Nažalost, odluka Ustavnog suda čak ni za H.G. još uvek nije donela nikakvo konkretno poboljšanje. Naime, Ustani sud je u svojoj odluci usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Upravnog suda i odredio da Upravni sud donese novu odluku. Međutim, ni godinu dana kasnije Upravni sud još uvek nije doneo odluku, uprkos tome što je u tri navrata ovom sudu upućena urgencija.  

H.G. je postupak za prijavu prebivališta pokrenuo još 2016. godine, ali i danas živi bez prijavljenog prebivališta i izdate lične karte i bez pristupa većini prava. Očigledno je to da je pravda u slučaju HG veoma spora. Nadajmo se da će ipak biti i dostižna. 

Nacionalna koalicija za okončanje dečijih brakova pripremila je peto izdanje informatora koji ima za cilj da ukaže na važnost prevencije i reakcije na dečje brakove. Informator, između ostalog, donosi vest o završnoj konferenciji koju je Praxis održao 19. aprila 2023. godine u Beogradu, a na kojoj je predstavljen izveštaj koji sumira sprovedene aktivnosti i postignute rezultate na projektu „Prevencija i eliminacija dečjih brakova i ekonomsko osnaživanje Romkinja na lokalnom nivou u Srbiji”, koji je sprovođen u okviru komplementarnih projekata koje su finansirali Ambasada Kraljevine Holandije u Srbiji i Ministarstvo za ekonomsku saradnju i razvoj Savezne Republike Nemačke BMZ u okviru programa Inkluzija Roma i drugih marginalizovanih grupa u Srbiji.

Informator sadrži i informacije o radionicama na temu dečjih, ranih i prinudnih brakova, koje je Praxis održao u prethodnom periodu u okviru projekta „Pravna pomoć licima u riziku od apatridije u Srbiji”, finansiranom od strane UNHCR-a.

Peto izdanje informatora Nacionalne koalicije za okončanje dečijih brakova možete pogledati OVDE.