Dana 23. maja 2014. godine, Narodna skupština je usvojila set pravosudnih zakona, koji su u skupštinsku proceduru ušli po hitnom postupku, bez javne rasprave i bez konsultacija stručne javnosti. Brojne nevladine organizacije su izrazile zabrinutost upućujući otvoreno pismo povodom izmena i dopuna niza pravosudnih zakona, zahtevajući da se povuku iz skupštinske procedure, ukazujući na to da neke od predloženih mera mogu dovesti do pravne nesigurnosti i nejednakosti građana pred zakonom, čime će se ugroziti osnovno pravo građana na dostupnost pravne zaštite i produbiti ionako veliko nepoverenje u pravni sistem, pravnu državu i vladavinu prava u Srbiji. Međutim, reakcija civilnog sektora nije uticala na proces usvajanja zakona.

Ubrzo potom, usledila je i prva inicijativa za ocenu ustavnosti člana 85, stava 2 Zakona o parničnom postupku, koju je Praxis uputio Ustavnom sudu, zbog uskraćivanja prava na pravično suđenje određenim grupama lica, propisivanjem nelegitimnih i nesrazmernih ograničenja i ugrožavanja ustavnog principa o jednakosti pravne zaštite pred sudovima i drugim državnim organima.

Naime, članom 4 Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, koji je stupio na snagu 31. maja 2014. godine, dopunjen je član 85 tako što je dodat novi stav 2 na osnovu koga „punomoćnik fizičkog lica može biti advokat, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni drug, kao i predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom“.

Time se nameću ograničenja za čitave grupe lica, kao što su pravno nevidljiva lica, koja pripadaju najčešće ranjivim društvenim grupama, koja nemaju pravno obrazovanje u meri koja je neophodna da bi mogli da zastupaju svoje interese pred sudom, a ne mogu da angažuju ni punomoćnika po članu 85, stav 2 ZPP, koji se primenjuje i u vanparničnom postupku. Samim tim što nemaju dovolјno novčanih sredstava za angažovanje advokata, ne postoji mogućnost ni da angažuju predstavnika službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave, jer delotvoran sistem besplatne pravne pomoći još uvek ne postoji. Pored njih, lica koja nemaju živih krvnih srodnika iz člana 85, stav 2 ZPP-a, a nisu u braku i slabijeg su imovnog stanja takođe ostaju uskraćena u pravu na pristup sudu. To se odnosi i na lica koja žive u vanbračnoj zajednici, a nemaju živih krvnih srodnika iz člana 85, stav 2 ZPP-a i slabijeg su imovnog stanja. Po članu 62, stav 5 Ustava vanbračna zajednica se izjednačava sa brakom u skladu sa zakonom. Ne vidi se razlog zbog kojeg bi bračni partneri mogli jedan drugog da zastupaju u parničnom postupku, a vanbračnim partnerima je to pravo uskraćeno.

Podsećanja radi, član 85 ZPP-a je već bio predmet ocene ustavnosti kada je utvrđena neustavnost njegovih odredbi u stavu 1 u delu koji glasi „koji mora da bude advokat“ i u stavu 2 na osnovu koga “stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je sama advokat”. Odlukom od 23. maja 2013. godine, Ustavni sud je utvrdio da zastupanje od strane advokata, dakle lica kome je pružanje pravne pomoći profesija, a ne nekog drugog, po prirodi stvari, predstavlja finansijski teret za zastupanog, a državu stavlja u aktivnu ulogu da obezbedi pristupačan pravni postupak za utvrđivanje prava i obaveza koja su regulisana propisima. Konkretno, ostvarenje prava na besplatnu pravnu pomoć dovedeno je u pitanje za širok krug ugroženih lica, među kojima su pravno nevidljivi, stari, nepokretna i nemoćna lica, koja su do sada bila zastupana od strane prijatelja, a koja ne mogu da preduzimaju parnične radnje lično niti mogu da plate advokatske usluge, a Srbija i dalje nema Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći.

Stav Ustavnog suda bio je da „ne postoji ustavnopravni osnov za propisivanje ograničenja u pogledu toga ko može biti punomoćnik strane u parničnom postupku“. Shodno tome, jedino bi odredba Zakona o parničnom postupku koja bi glasila: „Punomoćnik u parničnom postupku može biti svako potpuno sposobno fizičko lice.“ bila u skladu sa Ustavom. Međutim, zakonodavac nije uvažio obrazloženje odluke Ustavnog suda, već je u članu 85, stav 2 ZPP-a, suprotno stavu Ustavnog suda, ponovo propisao ograničenja u pogledu toga ko može biti punomoćnik fizičkog lica u parničnom postupku.

Postavlja se pitanje zašto zakonodavac nije dosledno sproveo stav Ustavnog suda već samo delimično, tako što je propisao da punomoćnik fizičkog lica može biti i potpuno poslovno sposobno lice pod uslovom da je u bračnoj vezi ili krvnom srodstvu sa zastupanim licem i tako izigrao smisao odluke Ustavnog suda i određenim grupama lica uskratio pravo na pristup sudu, namećući nesrazmerna i nelegitimna ograničenja i ugrožavajući ustavni princip o jednakosti pravne zaštite pred sudovima i drugim državnim organima.

Preuzmite: Inicijativa za ocenu ustavnosti člana 85, stava 2 Zakona o parničnom postupku
Videti saopštenje: Ustavni sud utvrdio da odredbe čl. 85 stav 1 u delu koji glasi „koji mora da bude advokat“, čl. 85. stav 2 i čl. 494 – 505. Zakona o parničnom postupku nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima

Evropska mreža za pitanja apatridije poziva sve evropske lidere i liderke da potpišu peticiju za zaštitu lica bez državljanstva.

Činjenica da u Evropi danas još uvek živi oko 600,000 lica bez državljanstva pokazuje da se na akciju odavno čeka. Sada je vreme za akciju.

Nedavno istraživanje pokazalo je da nedostatak načina na koji lica bez državljanstva mogu da regulišu svoj status ta lica dovodi u rizik od kršenja niza ljudskih prava. Mnoga lica bez državljanstva su siromašna ili primorana da spavaju na ulici. Drugi se nalaze u dugotrajnom imigracionom pritvoru uprkos tome što nemaju izgleda za povratak u zemlju porekla. Samo mali broj je u mogućnosti da prekine ovaj krug dok većina ostaje u pravnom vakumu.

Planirano je da se kampanja sprovede istovremeno sa obeležavanjem šezdesetogodišnjice Konvencije o statusu lica bez državljanstva iz 1954. godine i da se problem apatridije približi velikom broju ljudi. Kampanja će dostići vrhunac 14. oktobra 2014. godine kada će se širom Evrope organizovati akcije za borbu protiv apatridije i kada će se ova peticija predati evropskim liderima i liderkama.

Isa je rođen na Kosovu. Tokom sukoba 1999. godine, Isa beži u Srbiju. S obzirom da nije imao nijedan dokument kojim bi dokazao svoj identitet, Isa nije evidentiran kao interno raseljeno lice.

Svoj prvi dokument – izvod iz matične knjige rođenih – Isa je dobio 2013. godine kada je imao 29 godina, i to samo zahvaljujući novoj proceduri koja je uvedena 2012. godine. Do tog trenutka, Isa je bio pravno nevidljivo lice. Nije išao u školu niti je imao zdravstveno osiguranje. Izjave njegove vanbračne supruge i komšija su jedini dokaz o boravku koji poseduje.

Međutim, uprkos tome što je uspeo da registruje činjenicu svog rođenja, Isa je i dalje bez državljanstva. On ne može da stekne državljanstvo po ocu jer ni on nema državljanstvo (njegov otac rođen je u Makedoniji a od 1980. godine živi na Kosovu ali njegovo državljanstvo nikada nije zvanično registrovano) niti po majci (napustila ga je kada je imao samo dve nedelje a Isa ne zna da li je ona posedovala državljanstvo u trenutku njegovog rođenja). Bez državljanstva, Isa je lišen pristupa mnogim pravima.

Srbija trenutno nema postupak za utvrđivanje statusa lica bez državljanstva kojim bi se regulisao Isin status. Jedina opcija koju Isa trenutno ima je da pokuša da dobije državljanstvo Srbije naturalizacijom. Nažalost on ne može da obezbedi pismeni dokaz o boravku, što je jedan od zahteva. Tako Isa ostaje u začaranom krugu suočen sa bezizlaznom situacijom.

Posle pokretanja postupka na osnovu pritužbe koju su podneli Praxis i organizacija Ženski prostor iz Niša, Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, utvrđena je diskriminacija Romkije u postupku zasnivanja radnog odnosa od strane vlasnika picerije Marćoni–Rim u Nišu.

Posle raspisivanja oglasa za zasnivanje radnog odnosa u piceriji Marćoni-Rim u Nišu, Praxis je i Ženski prostorom sproveli su situaciono testiranje u kom su dve osobe, jedna Romkinja i jedna neromkinja, sličnih godina, radnog iskustva i drugih karakteristika, pokušale da zasnuju radni odnos kod ovog poslodavca. Uprkos tome, poslodavac je imao nameru da zasnuje radni odnos samo sa osobom koja nije romske nacionalnosti.

U ovom postupku, poverenica je ukazala da vlasnik picerije ima punu slobodu odlučivanja o izboru lica koja će zaposliti ili radno angažovati, procenjujući njihova stručna znanja i sposobnosti. Međutim, u postupku zapošlјavanja nije dozvolјeno isklјučivanje ili davanje prvenstva određenim licima na osnovu ličnih svojstava, koja nisu stvarni i odlučujući uslov za obavlјanje posla, s obzirom na prirodu i osobenost posla i uslove u kojima se on obavlјa.

Zbog toga, kao i zbog primene pravila o teretu dokazivanja, poverenica je utvrdila da je poslodavac prilikom zasnivanja radnog odnosa Romkinji koja je bila testerka uskratio mogućnost za zasnivanje radnog odnosa isključivo zbog toga što je ona lice romske nacionalnosti, čime je izvršio akt neposredne diskriminacije na osnovu njenog ličnog svojstva koji je zabranjen čl. 2, 6 i 16 Zakona o zabrani diskriminacije.

Poslodavcu je zbog toga preporučeno da ubuduće prilikom zasnivanja radnog odnosa poštuje imperativne propise o zabrani diskriminacije, da mišljenje i preporuku poverenice objavi na oglasnoj tabli ili drugom vidnom mestu u prostorijama svoje ugostiteljske radnje najmanje 8 dana, te da o tome obavesti poverenicu u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Za više informacija, videti saopštenje: Poslodavac diskriminisao Romkinju pri zasnivanju radnog odnosa

U periodu od 25-27. juna 2014. godine, u Beogradu je održan seminar „Znam svoja prava“ u organizaciji Romskog ženskog centra Bibija, a u okviru projekta UNICEF-a „Prekinuti lanac isključenosti romske dece kroz rani razvoj i obrazovanje“. Pored predstavnika/ca Zaštitnika građana, Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i Praxisa kao moderatora skupa, učešće je uzelo i 18 predstavnica 10 romskih nevladinih organizacija iz Srbije.

Prvog dana seminara, Praxis je održao predavanje na temu uvoda u ljudska prava. Praxis je takođe osmislio radionicu „Moja prava u praksi“ koja je održana trećeg dana seminara kada su učesnice imale priliku da kroz simulaciju slučaja prepoznaju da li je u pitanju diskriminacija ili povreda prava do čijeg kršenja nije došlo usled nedopuštenog različitog tretmana i shodno tome podnesu pritužbu relevantnom nezavisnom državnom organu.

Predstavnici/e Zaštitnika građana i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti održale su predavanja na temu upisa u matične knjige, utvrđivanja vremena i mesta rođenja, prijave prebivališta na adresi centra za socijalni rad, zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja, nasilja nad decom, bezbednosti i obrazovanja dece, antidiskriminacije, situacionog testiranja, mehanizama zaštite i podnošenje pritužbi.

Cilj seminara bio je da se stavi poseban akcenat na ostvarivanje i zaštitu prava deteta u cilju unapređenja ranog razvoja dece kroz osposobljavanje predstavnica nevladinih organizacija da indentifikuju probleme u svojim lokalnim zajednicama i motivišu ugrožene da zatraže zaštitu svojih prava.

Preuzmite: Priručnik za pristup pravima

Preuzmite izveštaj: Zbornik mišljenja i preporuka Poverenika za zaštitu ravnopravnosti: Postupanje po pritužbama koje se odnose na diskriminaciju dece

Dana 28. februara 2014. godine, održana je konferencija za novinare povodom završetka projekta “Jednake šanse za bolje mogućnosti – Jačanje Roma i Romkinja u borbi protiv diskriminacije”, koji je sproveo Poverenik za zaštitu ravnopravnosti u saradnji sa nevladinim organizacijama Praxis i Regionalni centar za manjine, uz podršku Ambasade Holandije u Srbiji.

Preuzmite: Konferencija za novinare "Jednake šanse za bolje mogućnosti - Jačanje Roma i Romkinja u borbi protiv diskriminacije"

I. D. je rođen u Nemačkoj od oca koji je državljanin Makedonije i majke koja je državljanka Srbije. Nakon 2000. godine, njegova porodica se seli u Srbiju, a 2005. godine njegov otac podnosi zahtev za utvrđivanje državljanstva I. D.

Odluka o zahtevu I. D. nije doneta ni do maja 2014. godine – devet godina nakon podnošenja zahteva. I. D. se više puta raspitivao u policijskoj stanici u kojoj je podnet zahtev, ali bez ikakvog uspeha. Poslednji put mu je rečeno da je stranac, da je punoletan i da u zemlji boravi ilegalno, te da će morati da ode u Makedoniju kao i da prijavi boravak kako bi mogao da bude primljen u državljanstvo Republike Srbije.

I. D. se tada obratio Praxisu za pomoć. Na osnovu dostavljenih dokumenata zaključeno je da mu državljanstvo nije utvrđeno jer su roditelji, prilikom prijavljivanja I. D. u Ambasadi Makedonije čiji je otac državljanin, iskoristili pravo opcije da dete stekne državljanstvo jednog od roditelja (tj. državljanstvo Makedonije). U trenutku rođenja I. D. još uvek je važilo pravilo da roditelji koji su imali različito republičko državljanstvo (različitih republika bivše SFRJ) sporazumno određuju koje državljanstvo će dete steći, te stoga za I. D. nije moglo da se utvrdi državljanstvo Republike Srbije, nego je državljanstvo mogao steći samo prijemom.

Do pre nekoliko godina, I. D. je imao mogućnost da kao pripadnik jednog od naroda sa prostora bivše SFRJ stekne državljanstvo RS prijemom samo uz izjavu da Srbiju smatra svojom državom. Međutim, odredbe koje su predviđale takvu olakšanu naturalizaciju imale su ograničen rok i prestale su da važe. Takođe, kao maloletno dete domaćeg državljanina (imao je 12 godina u trenutku podnošenja zahteva, a njegova majka je bila državljanka Srbije), I. D. je mogao znatno lakše da reguliše pitanje boravka u Srbiji. Ipak, čekajući odluku po zahtevu, I. D. je propustio obe mogućnosti.

I. D. i njegova porodica su pripadnici romske nacionalne manjine, jedne od najugroženijih grupa u Srbiji. Bez sredstava za izdržavanje I. D. ne može da dobije stalno nastanjenje u Srbiji, a samim tim ni da ispuni uslove za naturalizaciju stranaca. Trenutno, njegove jedine mogućnosti su da nastavi da živi u Srbiji bez rešenog statusa i u riziku od proterivanja ili da napusti porodicu i ode u državu čije državljanstvo poseduje, ali sa kojom nema nikakve efektivne veze.

Posle pokretanja postupka na osnovu pritužbe koju su podneli Praxis i organizacija Ženski prostor iz Niša, Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, utvrđena je diskriminacija Romkinje u postupku zasnivanja radnog odnosa od strane vlasnika picerije Marćoni–Rim u Nišu.

Naime, posle raspisivanja oglasa za zasnivanje radnog odnosa u piceriji Marćoni-Rim u Nišu, Praxis je zajedno sa Ženskim prostorom sproveo situaciono testiranje u kom su dve osobe, jedna Romkinja i jedna neromkinja, sličnih godina, radnog iskustva i drugih karakteristika, pokušale da zasnuju radni odnos kod ovog poslodavca. Uprkos tome, poslodavac je imao nameru da zasnuje radni odnos samo sa osobom koja nije romske nacionalnosti.

S obzirom na to da je akt diskriminacije učinjen verovatnim dostavljanjem izveštaja o sprovedenom situacionom testiraju, te izjavama testerke, kontrolorke i svedoka testiranja, teret dokazivanja da u ovom slučaju nije bilo povređeno načelo jednakosti snosio je poslodavac. Zbog toga je on bio u obavezi da dokaže da postoje objektivni razlozi zbog kojih testerki koja je romske nacionalnosti nije ponudio posao u piceriji, koji nisu ni u kakvoj vezi sa njenom nacionalnom pripadnošću, a koji pružaju objektivno i razumno opravdanje za takvo postupanje. Međutim, u ovom slučaju vlasnik picerije Marćoni-Rim iz Niša to nije učinio, niti se do okončanja postupka uopšte izjasnio na navode iz pritužbe.

U ovom postupku, poverenica je ukazala da vlasnik picerije ima punu slobodu odlučivanja o izboru lica koja će zaposliti ili radno angažovati, procenjujući njihova stručna znanja i sposobnosti. Međutim, u postupku zapošlјavanja nije dozvolјeno isklјučivanje ili davanje prvenstva određenim licima na osnovu ličnih svojstava, koja nisu stvarni i odlučujući uslov za obavlјanje posla, s obzirom na prirodu i osobenost posla i uslove u kojima se on obavlјa.

Zbog toga, kao i zbog primene pravila o teretu dokazivanja, poverenica je utvrdila da je poslodavac prilikom zasnivanja radnog odnosa Romkinji koja je bila testerka uskratio mogućnost za zasnivanje radnog odnosa isključivo zbog toga što je ona lice romske nacionalnosti, čime je izvršio akt neposredne diskriminacije na osnovu njenog ličnog svojstva koji je zabranjen čl. 2, 6 i 16 Zakona o zabrani diskriminacije.

Poslodavcu je zbog toga preporučeno da ubuduće prilikom zasnivanja radnog odnosa poštuje imperativne propise o zabrani diskriminacije, da mišljenje i preporuku poverenice  objavi na oglasnoj tabli ili drugom vidnom mestu u prostorijama svoje ugostiteljske radnje najmanje 8 dana, te da o tome obavesti poverenicu u roku od 30 dana od dana prijema mišljenja sa preporukom.

Preuzmite: Mišljenje poverenice za zaštitu ravnopravnosti sa preporukom